Појездише до два побратима

Преко красна Мироча планине;

Та једно је Краљевићу Марко,

А друго је војвода Милошу;

Напоредо језде добре коње,

Напоредо носе копља бојна,

Један другом бело лице љуби,

Од милоште до два побратима;

Паке Марко на Шарцу задрема,

Пак беседи побратиму своме:

"А мој брате, војвода Милошу,

Тешко ме је санак обрвао,

Певај, брате, те ме разговарај!"

Ал' беседи војвода Милошу:

"А мој брате, Краљевићу Марко,

Ја бих тебе, брате попевао,

Ал' сам синоћ много пио вино

У планини с вилом Равијојлом,

Пак је мене запретила Вила,

Ако мене чује да попевам,

Хоће мене она устрелити

И у грло и у срце живо."

Ал' беседи Краљевићу Марко:

"Певај, брате, ти се не бој виле

Док је мене Краљевића Марка,

И мојега видовита Шарца,

И мојега шестопера златна!"

Онда Милош поче да попева,

А красну је песму започео

Од свих наших бољих и старијих,

Како ј'који држо краљевину

По честитој по Маћедонији,

Како себе има задужбину;

А Марку је песма омилила,

Наслони се седлу на облучје.

Марко спава, Милош попијева.

Зачула га вила Равијојла,

Па Милошу поче да отпева;

Милош пева, вила му отпева;

Лепше грло у Милоша царско,

Јесте лепше него је у виле.

Расрди се вила Равијојла,

Пак одскочи у Мироч планину,

Запе лука и две беле стреле,

Једна удри у грло Милоша,

Друга удри у срце јуначко.

Рече Милош: "Јао моја мајко!

Јао Марко, Богом побратиме!

Јао брате, вила ме устрели!

А нисам ли тебе беседио

Да не певам кроз Мироч планину?"

А Марко се трже иза санка,

Па одскочи с коња шаренога,

Добро Шарцу колане потеже,

Шарца коња и грли и љуби:

"Јао Шаро, моје десно крило,

Достигни ми вилу Равијојлу!

Чистим ћу те сребром потковати,

Чистим сребром и жеженим златом;

Покрићу те свилом до колена,

Од колена ките до копита;

Гриву ћу ти измешати златом,

А поткитит' ситнијем бисером;

Ако ли ми не достигнеш виле,

Оба ћу ти ока извадити,

Све четири ноге подломити,

Па ћу т' овде тако оставити,

Те се туци од јеле до јеле,

К'о ја, Марко, без мог побратима."

Дохвати се Шарцу на рамена,

Пак потрча кроз Мироч планину.

Вила лети по врху планине,

Шарац језди по среди планине:

Нигде виле чути ни видети.

Кад је Шарац сагледао вилу,

По с три копља у висину скаче,

По с четити добре у напредак:

Брзо Шарац достигао вилу.

Кад се вила виде у невољи,

Прну, јадна, небу под облаке,

Потеже се буздованом Марко

Пустимице, добро нештедице,

Белу вилу међ' плећи удари,

Обори је на земљицу чарну,

Пак је стаде бити буздованом,

Преврће је с десне на лијеву,

Пак је бије шестопером златним:

"Зашто, вило, да те Бог убије!

Зашт' устрели побратима мога?

Дај ти биље ономе јунаку,

Јер се нећеш наносити главе."

Ста га вила Богом братимити:

"Богом брате, Краљевићу Марко,

Вишњим Богом и Светим Јованом!

Дај ме пуштај у планину живу,

Да наберем по Мирочу биља,

Да загасим ране на јунаку."

Ал' је Марко милостив на Бога,

А жалостив на срцу јуначком:

Пусти вилу у планину живу;

Биље бере по Мирочу вила,

Биље бере, често се одзива:

"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"

Набра вила по Мирочу биља,

И загаси ране на јунаку:

Лепше грло у Милоша царско,

Јесте лепше него што је било,

А здравије срце у јунаку,

Баш здравије него што је било.

Оде вила у Мироч планину,

Оде Марко с побратимом својим,

Отидоше поречкој крајини,

И Тимок су воду пребродили

На Брегову селу великоме,

Па одоше крајини Видинској.

Али вила међ' вилама каже:

"О чујете, виле другарице!

Не стрељајте по гори јунака

Док је гласа Краљевића Марка

И његова видовита Шарца

И његова шестопера златна!

Што сам, јадна, од њег' претрпила,

И једва сам и жива остала!"