Проезжали двое побратимов

Через горный Мироч каменистый.

Первым ехал Королевич Марко,

А вторым был Милош-воевода.

Шли бок о бок добрые их кони,

Вместе копья ратные сверкали,

Белый лик друг другу лобызали

Побратимы, полные любови.

Задремал на Шарце Королевич

И сказал, очнувшись, побратиму:

«Брат мой милый, Милош-воевода,

Тяжкий сон меня одолевает,

Спой мне песню, разгони дремоту!»

Отвечает Милош-воевода:

«Брат мой милый, Королевич Марко!

Я бы спел тебе любую песню,

Да вчера, пируя на досуге.

Пил вино я с вилой Равиолой.

Вила петь в горах мне не велела,

Пригрозила, коль меня услышит,

Перебить гортань мою стрелою,

Прямо в сердце выстрелить из лука».

Засмеялся Королевич Марко:

«До тех пор, покуда я с тобою.

Пой, мой братец, и не бойся вилы.

Нам поможет мой волшебный Шарац,

Шестопер не выдаст золоченый».

Согласился Милош-воевода,

И запел прекрасную он песню

О героях наших македонских,

О премудрых старцах стародавних,

Как они боролись за отчизну,

Кто кому оставил завещанье.

Полюбилась Марко эта песня,

На седло в дремоте он склонился,

Королевич Марко отдыхает,

Воевода Милош напевает.

Услыхала песню Равиола,

Услыхала, подпевать ей стала.

Сладко пела вила Равиола,

Только где ей с Милошем равняться!

Рассердилась вила на юнака,

Понеслась на горную вершину,

Две стрелы пустила в воеводу,

Первая гортань ему пробила,

А вторая — доблестное сердце.

И воскликнул Милош-воевода:

«Ох, мой Марко, побратим по богу!

Ох, от вилы, брат мой, умираю!

Не напрасно, братец, говорил я,

Что в горах не надо петь юнаку!»

Тут очнулся Марко от дремоты,

Спрыгнул наземь с Шарца удалого,

Подтянул на Шарце он подпруги,

Он коня целует, обнимает:

«Ох, мой Шарац, конь мой быстрокрылый,

Догони мне вилу Равиолу!

Коль догонишь вилу Равиолу,

Будешь ты в серебряных подковах,

В шелковой попоне до колена,

Весь в кистях до самого копыта.

Золото вплету тебе я в гриву,

Драгоценным перлом изукрашу.

Если ж не нагонишь Равиолу,

Видит бог, твои я вырву очи,

Ноги я тебе переломаю

И оставлю в ельнике валяться,

Погибай в трущобе одинокий,

Как и я без друга-побратима!»

Тут вскочил на Шарца Королевич

И на Мироч кинулся высокий.

Пролетает вила по вершине.

Верный Шарац скачет по нагорью,

Не видать с нагорья Равиолы.

Как увидел Шарац Равиолу,

В высоту на три копья подпрыгнул,

На четыре вдаль за ней подался,

И настиг он вилу на вершине.

Видит вила — смерть ее подходит,

Прянула стрелою в поднебесье,

Но взмахнул тут шестопером Марко

И ударил вилу меж лопаток.

Сбросил Марко наземь Равиолу,

Начал бить, валяя с боку на бок:

«Будь ты, вила, проклята от бога!

Ты зачем убила побратима?

Принеси травы ему целебной,

А не то простишься с головою!»

Умоляет вила Равиола:

«Брат по богу, Королевич Марко!

Брат по богу и его предтече!

Отпусти живой меня на волю,

Принесу целебные я травы,

Исцелю убитого юнака!»

Не жесток был Королевич Марко,

Был незлобен сердцем он юнацким.

Отпустил он вилу на свободу.

Собирает вила божьи травы,

Собирает, кличет побратима:

«Побратим мой, ждать тебе недолго!»

Отыскала травы Равиола,

Залечила раны у юнака,

Возвратился голос к воеводе,

Даже слаще сделался, чем прежде,

Исцелилось доблестное сердце,

Даже стало доблестней, чем прежде!

Удалилась в горы злая вила,

Удалился Марко с побратимом,

Удалился в дальний край Поречье.

У большого Брегова-селенья

Речку Тимок вброд он переехал

И помчался с Милошем к Видину.

А подружкам вила наказала:

«Знайте, вилы, милые подруги!

Вы в лесу не трогайте юнаков

До тех пор, пока не умер Марко,

До тех пор, покуда он на Шарце,

До тех пор, покуда с шестопером.

Сколько горя с ним я натерпелась!

Чуть живая вырвалась на волю!»

Појездише до два побратима

Преко красна Мироча планине;

Та једно је Краљевићу Марко,

А друго је војвода Милошу;

Напоредо језде добре коње,

Напоредо носе копља бојна,

Један другом бело лице љуби,

Од милоште до два побратима;

Паке Марко на Шарцу задрема,

Пак беседи побратиму своме:

"А мој брате, војвода Милошу,

Тешко ме је санак обрвао,

Певај, брате, те ме разговарај!"

Ал' беседи војвода Милошу:

"А мој брате, Краљевићу Марко,

Ја бих тебе, брате попевао,

Ал' сам синоћ много пио вино

У планини с вилом Равијојлом,

Пак је мене запретила Вила,

Ако мене чује да попевам,

Хоће мене она устрелити

И у грло и у срце живо."

Ал' беседи Краљевићу Марко:

"Певај, брате, ти се не бој виле

Док је мене Краљевића Марка,

И мојега видовита Шарца,

И мојега шестопера златна!"

Онда Милош поче да попева,

А красну је песму започео

Од свих наших бољих и старијих,

Како ј'који држо краљевину

По честитој по Маћедонији,

Како себе има задужбину;

А Марку је песма омилила,

Наслони се седлу на облучје.

Марко спава, Милош попијева.

Зачула га вила Равијојла,

Па Милошу поче да отпева;

Милош пева, вила му отпева;

Лепше грло у Милоша царско,

Јесте лепше него је у виле.

Расрди се вила Равијојла,

Пак одскочи у Мироч планину,

Запе лука и две беле стреле,

Једна удри у грло Милоша,

Друга удри у срце јуначко.

Рече Милош: "Јао моја мајко!

Јао Марко, Богом побратиме!

Јао брате, вила ме устрели!

А нисам ли тебе беседио

Да не певам кроз Мироч планину?"

А Марко се трже иза санка,

Па одскочи с коња шаренога,

Добро Шарцу колане потеже,

Шарца коња и грли и љуби:

"Јао Шаро, моје десно крило,

Достигни ми вилу Равијојлу!

Чистим ћу те сребром потковати,

Чистим сребром и жеженим златом;

Покрићу те свилом до колена,

Од колена ките до копита;

Гриву ћу ти измешати златом,

А поткитит' ситнијем бисером;

Ако ли ми не достигнеш виле,

Оба ћу ти ока извадити,

Све четири ноге подломити,

Па ћу т' овде тако оставити,

Те се туци од јеле до јеле,

К'о ја, Марко, без мог побратима."

Дохвати се Шарцу на рамена,

Пак потрча кроз Мироч планину.

Вила лети по врху планине,

Шарац језди по среди планине:

Нигде виле чути ни видети.

Кад је Шарац сагледао вилу,

По с три копља у висину скаче,

По с четити добре у напредак:

Брзо Шарац достигао вилу.

Кад се вила виде у невољи,

Прну, јадна, небу под облаке,

Потеже се буздованом Марко

Пустимице, добро нештедице,

Белу вилу међ' плећи удари,

Обори је на земљицу чарну,

Пак је стаде бити буздованом,

Преврће је с десне на лијеву,

Пак је бије шестопером златним:

"Зашто, вило, да те Бог убије!

Зашт' устрели побратима мога?

Дај ти биље ономе јунаку,

Јер се нећеш наносити главе."

Ста га вила Богом братимити:

"Богом брате, Краљевићу Марко,

Вишњим Богом и Светим Јованом!

Дај ме пуштај у планину живу,

Да наберем по Мирочу биља,

Да загасим ране на јунаку."

Ал' је Марко милостив на Бога,

А жалостив на срцу јуначком:

Пусти вилу у планину живу;

Биље бере по Мирочу вила,

Биље бере, често се одзива:

"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"

Набра вила по Мирочу биља,

И загаси ране на јунаку:

Лепше грло у Милоша царско,

Јесте лепше него што је било,

А здравије срце у јунаку,

Баш здравије него што је било.

Оде вила у Мироч планину,

Оде Марко с побратимом својим,

Отидоше поречкој крајини,

И Тимок су воду пребродили

На Брегову селу великоме,

Па одоше крајини Видинској.

Али вила међ' вилама каже:

"О чујете, виле другарице!

Не стрељајте по гори јунака

Док је гласа Краљевића Марка

И његова видовита Шарца

И његова шестопера златна!

Што сам, јадна, од њег' претрпила,

И једва сам и жива остала!"